Ručao je šnicle s Artukovićem dok su ustaše vešale Srbe: Dinko Šakić se preživelima iz Jasenovca smejao u lice, družio se s Tuđmanom, a ovako je skončao
Većina vinovnika genocida nad srpskim narodom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj je posle rata „pacovskim kanalima”, uz pomoć Rimokatoličke crkve i američke obaveštajne službe, uspela da se domogne Argentine i drugih država gde su slobodno živeli u narednim decenijama. Dinko Šakić, jedan od komandanata logora Jasenovac i zet Maksa Luburića, je više od pola veka putovao Evropom i svetom i živeo bez kazne za strahovite zločine koje je počinio, da bi na kraju završio na istom mestu na kome su skončale mnoge žrtve ustaškog režima.
Ko je bio Dinko Šakić?
Dinko Ljubomir Šakić rođen je 8. septembra 1921. godine u Studencima kod Imotskog u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, na granici Hercegovine i Dalmacije. Njegov otac Mate Šakić bio je okoreli ustaša. Sa suprugom Anom i njihovim sinom Dinkom se 1923. seli u Bosanski brod, gde je kupio kuću i imanje.
Dinko je još u detinjstvu bio zadojen mržnjom prema Srbima. Godine 1934, kada je imao samo 13 godina, isključen je iz škole zbog širenja ustaške propagande, a 1999. je i sam o tome govorio na suđenju u Zagrebu: „...Razlog ovakvog postupanja prema meni bilo je moje isticanje hrvatstva i širenje ustaške promidžbe sa samostalnost hrvatske države… Napustio sam Jugoslaviju i otišao u emigraciju. U Berlinu sam 20.4.1938. godine i formalno pristupio ustaškom pokretu te sam, skladno s pravilima, položio prisegu da ću se svim sredstvima boriti za ostvarenje slobodne hrvatske države.”
Nemačke snage su posle puča 27. marta 1941. napale Jugoslaviju. Nacisti su ušli u Zagreb već 10. aprila uz organizovanu dobrodošlicu građana bez ikakvog otpora. Slavko Kvaternik, jedan od osnivača Ustaško-hrvatskog revolucionarnog pokreta, proglasio je u ime Ante Pavelića stvaranje Nezavisne Države Hrvatske istog dana.
„Obnovi Nezavisne Države Hrvatske s oduševljenjem je dočekao sav hrvatski narod. To je najbolje iskazao kardinal Stepinac izjavom da se hrvatski narod plebiscitarno izjasnio za svoju državu i da bi on bio ništarija da nije osjetio bilo svog hrvatskog naroda koji je bio rob u jugoslovenskoj državi…”, pisao je Dinko kasnije u svojoj autobiografiji.
Porodica Šakić je uspostavljanje NDH dočekala u Bosanskom Brodu, a Mate Šakić je, kao pripadnik ustaške nadzorne službe (tajna policija) odmah postavljen za predsednika opštine. Na tom mestu istakao se teškim zločinima protiv Srba i Jevreja i lično je učestvovao u progonima i pokrštavanjima srpskog stanovništva u okolnim selima.
Dinko Šakić bio je jedan od prvih koji je sredinom aprila 1941. stupio u novoosnovanu ustašku legiju u Beču, a zatim je pristupio vazduhoplovstvu NDH u Zagrebu. „Tu sam došao u sukob sa jednim časnikom kojega sam prebio jer je koristio srpske izraze i jer mi je opsovao majku na srpski način”, pisao je Dinko u svojoj autobiografiji.
Zbog ovog teškog prekršaja Dinko iz Zagreba beži u Bosanski Brod gde se jedno vreme skriva. Ubrzo se vraća u Zagreb gde po savetu prijatelja stupa u kontakt sa Vjekoslavom Maksom Luburićem, koji je osmislio sistem koncentracionih logora Jasenovac i bio njegov prvi komandant. Luburić je Dinka krajem 1941. uputio u logor Jasenovac, u svetu poznat kao „Aušvic Balkana”, osnovan avgusta iste godine, i tada počinje njegov uspon. Imao je samo 20 godina, a već je bio spreman da izvršava najmonstruoznije zločine.
U galeriji pogledajte fotografije Vjekoslava Maksa Luburića:
Preživeli zatvorenici ustaškog logora smrti Jasenovac svedočili su da je Dinko Šakić učestvovao u zločinima genocida nad pravoslavnim Srbima već na drugi dan Božića po gregorijanskom kalendaru 1941. godine. Februara 1942. godine postao je ustaški zastavnik u obrambenom zdrugu (brigadi) u Jasenovcu, a već krajem iste godine postavljen je za šefa opšteg odseka - šef kancelarije koncentracionog logora Jasenovac.
„Zver sa Save”
Dinko Šakić je među logorašima bio poznat kao „Zver sa Save”. Bio je skorojević i pomodar, uvek u ispoliranim čizmama i savršenoj uniformi. U mučenjima logoraša često je lično učestvovao. Zabeleženo je da su Šakić i ustaški ministar policije Andrija Artuković sedeli i ručali šnicle dok su gledali kako ustaše vešaju 15 do 18 logoraša na vešalima u obliku fudbalskog gola, specijalno izgrađenim za tu priliku, a logoraši su postrojeni u obliku slova U.
U Staroj Gradišci je lično izduvnim gasovima ugušio decu i žene u punom kombiju leta 1942. godine. Polovinom 1943. napredovao je u ustaškog poručnika i postao „časnik“ (oficir) u komandi logora Jasenovac, a zatim i u natporučnika. Aprila 1944. postavljen je za komandanta - upravnika koncentracionog logora Jasenovac. Na toj dužnosti ostao je sve do 1. decembra 1944. godine. Prema drugim izvorima, upravnik logora bio je od 1. aprila do 2. jula 1944.
„Dinko Šakić u tom vremenu učestvovao je ne samo u masovnim hapšenjima, teškim zlostavama i zvjerskom mučenju, te krvoločnim umorstvima zatočenika u logoru Jasenovac, već također i u tadašnjim ustaškim logorima u Sunji i Sisku, gdje je izgubilo živote više hiljada zatočenika. U ovim logorima internirane osobe bile su zlostavljane svim mogućim sredstvima kao batinama, kundacima, volovskom žilom tučene, zatim mučene električnom strujom na način, da su te nevine žrtve bile pržene po cijelom tijelu. Osim toga, bile su izvrgnute strahovitim mučenjima uslijed gladi i žeđi…Kod svih tih strahovitih zločina rukovodio je Dinko Šakić, a kako je već spomenuo u mnogim slučajevima sam lično na zvjerski način mučio i ubijao žrtve…”
Deca u ustaškom logoru Jasenovac:
Postoji mnogo svedočenja preživelih zatvorenika Jasenovca koji su lično prisustvovali zverstvima Dinka Šakića. Dr Josip Riboli izjavio je 28.5.1945. da se Šakić „hvalio da je u Gradini sa odličnim uspjehom položio ispit, što je značilo da je poklao nekoga na zadovoljstvo starih koljača; pa je time bio osposobljen za taj krvavi posao…”
Savo Petrović svedočio je da je „Dinko svaki put kada je bio nastup u logoru (postrojavanje) za odabiranje na likvidaciju prisustvovao, iako nije bio zapovednik.” Svedok Ljubomir Mihajlović izjavio je: „Drugog jutra po dolasku u logor Jasenovac bio je nastup pod komandom Dinka Šakića, koji je naredio vodniku Zrimešiću da strelja četiri čoveka, koji su morali da legnu i Zrimešić ih je streljao pištoljem u glavu. Jedan od streljanih je pre streljanja bacio šešir i rekao ’Zbogom ljudi!’”
U više navrata su ustaše po nalogu Dinka Šakića bacali logoraše na žicu i ubijali ih. Dinko je sa Maksom Luburićem kroz logor šetao često u pratnji nekoliko ustaških oficira koljača, koji su bili uvek spremni da na njegov znak pucaju ili zakolju bilo kog zatvorenika. Po nalogu Dinka Šakića svaki dan je išlo oko 200 logoraša da seku šumu za drva. Niko se živ nije vratio posle rada u šumi, bili su svi poubijani. I tako stalno. Ustaški stražari su se uvek vraćali sami u logor.”
Po nalogu Dinka Šakića ustaški general Dominik Pičili konstruisao je peć - krematorijum u Jasenovcu za spaljivanje leševa i živih ljudi. „Koliko su se ustaše iživljavale nad svojim žrtvama uz naredbu i odobravanje Dinka Šakića, govori i sam događaj kome sam prisustvovao, kada je Maks Luburić, koji je često obilazio Jasenovac, vikao na svoje potčinjene ustaše što već nije skuvan sapun od trupova leševa koji su bili složeni pod paketarnicom, jer mu, po njegovom, kalira roba… Pred kraj 1944. godine Luburić zove Dinka Šakića i pita ga šta rade njegovi mesari u Jasenovcu. Ovaj razgovor je čuo jedan logoraš koji je bio u sobi kod Šakića na saslušanju…”, svedočio je Ljubomir Mihajlović.
Ostao je poznat slučaj lekara Mila Boškovića kojeg je Dinko Šakić ubio sa dva hica u potiljak 21.9.1944. Svedok Jovan Živković iz Bačkog Gradišta izjavio je da je bio predsednik ustaškog Prijekog suda i da je „dr Boškovića lično ustrijelio pred svima nama.” Isto su svedočili i Jovan Stjepanović i Ljubomir Mihajlović.
Jakob Danon bio je jedan od mnogobrojnih svedoka: „U ljeto 1944. izvršeno je masovno ubijanje žena zatočenica u selu Mlaka, koje su radile u ekomoniji logorskoj. To zločinstvo izvršio je Dinko Šakić sa svojim vernim pomoćnikom Markom Mihaljevićem i drugim ustaškim vojnicima”, izjavio je.
„Šakić je uvek izgledao besprekorno”
Šime Klaić, preživeli zatočenik Jasenovca, Stare Gradiške i Lepoglave opisao je Dinka Šakića: „Ja sam od drugih logoraša već tada bio čuo da je Šakić krvolok. Bio je mlad, volio se lijepo oblačiti… Uvijek je izgledao besprekorno. Pravi slavonski kicoš. Čizme su mu blistale. Bio je to apsurd logora. Mi, gladni, odrpani, u vječnom strahu za goli život, a Dinko Šakić, u svoj toj našoj muci, prljavštini i bolestima, izgleda kao da je došao iz nekog modnog žurnala… bio je glavni u Staroj Gradiški, premda je formalno bio zamjenik Mile Oreškovića - zapovjednika logora. Taj Orešković, uglavnom nije bio u Gradiški i Šakić je za sve bio odgovoran. Sjećam se da je koncem travnja 1942. na njegovu inicijativu počelo masovno likvidiranje logoraša. Jednoga je dana Šakić dao u ćeliju zatvoriti 26 ljudi, i dok poslednji nije umro ćelija nije otvarana. U logoru Gradiška najgore je bilo razboljeti se, jer su ustaše, a to je opet bila Šakićeva zamisao, oboljele svaki drugi dan odvodili u jednu prizemnicu pored starogradiške “Kule”. Kako bi se bolnica napunila, bolesnici su noću odvođeni i ubijani…”
Preživeli zatvorenik Eduard Šajer izjavio je na sudu 1998. godine kao svedok: „Jednom prilikom kada sam radio na prepravci električne instalacije imao sam prilike da u ustaškom zdrugu vidim grupu američkih pilota koji su od strane ustaša zarobljeni. Tri zarobljena pilota su poslije nekoliko dana zaklani. To se desilo maja-juna 1944, u vrijeme kada je zapovjednik logora bio Dinko Šakić.” U vezi sa ovim zločinom i pored američkih izvora, Šakić nikada nije optužen.
Šakić je krajem 1944. i početkom 1945, kada je bilo jasno da će nacisti i ustaše izgubiti rat, zajedno s bivšim zapovednicima logora III Ciglana Jasenovac, Ljubom Milošem, Miroslavom Majstorovićem i Hinkom Pičillijem radio na organizaciji uklanjanja tragova zločina nad Srbima, Jevrejima i Romima iskopavajući i spaljujući leševe zatvorenika.
Šakić je ponovo došao u Jasenovac aprila 1945. na zadatak uništavanja dokaza sa Maksom Luburićem. Ljubo Miloš, ustaški zločinac i jedan od komandanata Jasenovca, svedočio je na suđenju: „Početkom aprila 1945. pozvao nas je Luburić i uputio mene i Šakića u Jasenovac da Pičili organizira spaljivanje tragova. Kako mi nismo mogli pronaći jame, to smo zatražili od Majstorovića (franjevački sveštenik, ustaša i jedan od komandanata logora Jasenovac) te je i on došao u Jasenovac, i po naređenju pukovnika Džala, koji je u to vrijeme preuzeo zapovjedništvo zdruga, zajedno sa satnikom Pudićem, satnikom Sudarom i još nekoliko zastavnika iz Pičilijeve grupe, izvršili smo spaljivanje tragova u Gradini i Uštici.”
Muzej žrtava genocida u Beogradu uspeo je da popiše samo 4.892 imena žrtava za period dok je Dinko Šakić bio zapovednik logora. Po nacionalnoj pripadnosti, Srbi su činili oko 70% žrtava koje su identifikovane imenom i prezimenom. Pred kraj rata logorska arhiva je uništena, mnoge žrtve nikada nisu ni popisane, mnogima identitet nikada nije utvrđen, pa konačan broj žrtava nažalost nikada nećemo saznati.
Veza sa sestrom Maksa Luburića i beg „pacovskim kanalima”
Dinko je bio u vezi sa polusestrom Maksa Luburića, Nadom Tambić, i ta veza donela mu je vrtoglavi uspon u ustaškim redovima i postao je jedan od njegovih najbližih saradnika. Sa Nadom se oženio 12. decembra 1943. godine i zajedno su učestvovali u izvršenju zločina nad Srbima, Jevrejima i Romima.
Nada je od 19. oktobra 1942. imala položaj „dužnosnice” u „Ustaškoj odbrani” u logoru Stara Gradiška i bila zapovednica ženskog dela logora. U Staroj Gradišci je za svega tri godine ubijeno oko 80.000 žena i dece, a Nada Tambić, kasnije Šakić, bila je jedan od najvećih zlotvora. Patološki je uživala u zverskom mučenju i najčešće ubijala bez ikakvog povoda. Zbog svojih „zasluga”, Ante Pavelić ju je 27. marta 1944. odlikovao „Željeznom kalajnom krunom kralja Zvonimira na ratnoj vrpci”.
Dinko i Nada Šakić su u maju 1945. pobegli u Austriju sa drugim ustašama. Naime, posle završenog Drugog svetskog rata, Rimokatolička crkva aktivno je pomagala ustašama i nacistima da pobegnu i izbegnu pravdu. Vatikan i njegove ustanove razvile su čitavu mrežu puteva za bežanje ratnih zločinaca zajedno sa obaveštajnom službom SAD - takozvani „Pacovski kanali”. Tim kanalima je hiljade ratnih zločinaca stizalo u Rim sa lažnim pasošima, koji su često bili i dokumenti Međunarodnog crvenog krsta, a odatle su upućivani uglavnom u Španiju i Južnu Ameriku u zemlje gde su vladali režimi pod velikim uticajem Rimokatoličke crkve. Među hiljadama zlikovaca koje je Vatikan spasio odgovornosti za zlodela, bilo je i preko 200 ustaških čelnika, kao što su Ante Pavelić, Maks Luburić, Ljubo Miloš, Andrija Artuković, nadbiskup Ivan Šarić i mnogi drugi, a među njima i Dinko i Nada Šakić.
„U emigraciji bio sam pratilac dr Pavelića. Dok je on bio u Austriji, ja sam bio zadužen za njegovu bezbjednost. Pratio sam ga u Austriji šest mjeseci. Tamo se rodio moj prvi sin. Pavelić mu je bio kum na krštenju. Ja sam ga s drugima preveo u Italiju preko Alpa”, rekao je Dinko u intervjuu argentinskoj televiziji godinama kasnije.
Dinko i Nada Šakić su iz Austrije pobegli u Đenovu, a odatle pacovskim kanalima u Argentinu, koje je organizovao Krunoslav Draganović, čovek od poverenja pape i Alojzija Stepinca. U gradiću Santa Terezita živeli su mirno kao Ljubomir Bilanović i Nada Esperanca Tambić de Bilanović u vili od 200 kvadrata na obali Atlantskog okeana. Godine 1947. u Rosariju su otvorili malu fabriku tekstila. Dobili su još dvoje dece i svima je krsni kum bio Ante Pavelić.
Dinka Šakića je Jugoslavija 1945. godine proglasila ratnim zločincem. Odlukom broj 3376/I Zemaljske komisije Narodne Republike Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača od 18. marta 1947. okvalifikovan je kao teški ratni zločinac, „koljač, zloglasni krvnik, narebodavac i neposredni izvršilac zločina u Jasenovcu”.
Život u Argentini
Dinko je u Argentini postao vatreni pristalica predsednika Huana Perona, koji je, kako je sam Šakić rekao, „otvorio vrata” ustašama. Kad je Peron pao sa vlasti 1956. godine, odlazi u Španiju na tri godine gde je tesno sarađivao sa Maksom Luburićem. Kada je agent Udbe Ilija Stanić ubio Luburića 1969. godine, Dinko je postao jedan od glavnih ljudi ustaške emigracije i predsednik tzv. „Hrvatskog narodnog otpora” koji je okupljao hrvatske ustaške teroriste, koji su izvodili terorističke akcije protiv jugoslovenske države, pa je tako učestvovao u pokušaju ubistva jugoslovenskog ambasadora u Paragvaju Momčila Vučekovića 1976. godine. Iste godine se pojavio na španskoj televiziji u „ustaškoj časničkoj odori” na otkrivanju spomenika Luburiću. Pod imenom Ljubomir Bilanović često je putovao po Evropi s ciljem organizovanja i povezivanja ustaških terorističkih grupa.
Pogledajte u galeriji kako je izgledala kuća Dinka i Nade Šakić u Argentini:
Dinko je aktivno radio i na oslobađanju hrvatskih ustaša koji su izvodili terorističke akcije protiv jugoslovenskih predstavnika u Evropi. Šakić je aktivno sarađivao i sa hrvatskim secesionistima na razbijanju Jugoslavije u prvoj polovini devedesetih, a 1990. se javno pojavio na komemoraciji pobijenim ustašama u Blajburgu u Austriji. Tada je izjavio: „Doći ću u Zagreb kada on bude u slobodnoj Hrvatskoj.”
Šakići nisu imali samo zaštitu Vatikana i hrvatskih političkih elita, već i zaštitu Sjedinjenih Američkih Država, a to dokazuje i Dinkova izjava u Zagrebu 29. septembra 1999. godine pred sudom: „Ja sam imao, i to vam mogu dokazati, jer još imam pasoš, u kome je viza za više ulazaka u SAD, tako da mogu da idem tamo i vraćam se, kao u svoju kuću. Gospoda iz CIA i FBI znali su da sam ja borac, ali im to nije smetalo. Ja to nikada nisam krio, a oni su to jako dobro znali.”
Susreti sa Franjom Tuđmanom
Tokom druge polovine osamdesetiih, Franjo Tuđman, hrvatski političar i prvi predsednik buduće nezavisne Hrvatske, posećivao je hrvatsku emigraciju, a među njima i ustaše. Prilikom njegove posete Argentini 1994. godine, hrvatska novinarka Aleksa Crnjaković napravila je intervju s Dinkom Šakićem. On se tada hrvatskoj javnosti pohvalio svojim delima, izjavivši kako bi sve to, ako treba, uradio i opet. Rekao je da je „u toku rata branio državu na čijim je temeljima nastala ova današnja Hrvatska.” Istom prilikom Dinko i Tuđman imali su sastanak na kojem su se, kako tvrdi Šakićeva supruga Nada, zadržali u razgovoru gotovo 45 minuta.
Franjo Tuđman je u svojim delima razvijao je tezu o „Jasenovačkom mitu” i tvrdio, kao i Dinko Šakić, da je Jasenovac bio samo radni logor. Tuđman je poricao i masovna ubistva, minimizujući broj žrtava navodeći cifru od oko 20.000 ljudi, isti broj koji je navodio i Šakić. Kasnije je taj broj u njihovim izjavama sveden na manje od 3000. Hrvatska štampa prenosila je izjave Dinka Šakića koji je tvrdio da je u Jasenovcu vršio samo svoju dužnost, da se ne kaje i da bi ponovo to uradio.
Prilikom posete Buenos Ajresu 1994. godine, Franjo Tuđman se u „ime hrvatskog naroda” zahvalio predsedniku Argentine Menemu za to što je Argentina posle Drugog svetskog rata primila „i one koje nitko nije htio, koji su izgubii svoju domovinu, državu i rat” napominjući da „to nisu bili ratni zločinci ni fašisti, nego najvećim dijelom rodoljubi koji su se borili za stvaranje hrvatske države”.
Dinko je o susretu sa Tuđmanom javno govorio: „Predsjednik Tuđman je bio ovdje 1. decembra 1994. godine sa predsjednikom Menemom, jer su primili Hrvate kojima su u to vrijeme bila zatvorena sva ostala vrata… Zajedno smo proveli 17 minuta i dogovorili se da se ponovo nađemo”. Informaciju o susretu potvrdilo je i Ministarstvo inostranih poslova Argentine.
„Da nije postojala NDH tokom te četiri godine, danas ne bi imali demokratsku Republiku Hrvatsku. To sam rekao doktoru Tuđmanu i on se kao istoričar složio. NDH je bila osnova za ovo sada. To su Srbi morali znati kada su pokušali da u okviru Hrvatske stvore svoju državu, što je razbijeno operacijom ’Oluja’”, rekao je Dinko Šakić.
Privukao pažnju izraelskih lovaca na naciste
Šakić je 1995. godine u Zagrebu prisustvovao sastanku pronacističkih ratnih veterana. Kada je Hrvatska postala nezavisna država, bio je sve slobodniji u davanju intervjua i time je privukao pažnju izraelskih lovaca na naciste, među kojima je bio i Efraim Zurof, direktor „Centra Simon Vizental”. Godine 1998. istraživačima centra zapao je za oko Šakićev intervju argentinskom Kanalu 13, posle fudbalske utakmice između Argentine i Hrvatske, gde je govorio o Jasenovcu kao o nekom hotelu, a ne jednom od najvećih evropskih logora smrti.
Urednik Kanala 13 se posle emisije javio direktoru Muzeja žrtava genocida u Beogradu Milanu Bulajiću i obavestio ga da su snimili intervju sa Šakićem. Po dogovoru, poslali su televizijsku ekipu u Beograd, koja se upoznala sa obimnom dokumentacijom muzeja o Šakiću i razgovarala sa preživelim svedocima njegovih zločina.
Dinko Šakić tokom davanja intervjua argentinskoj televiziji:
Na zahtev „Centra Simon Vizental”, koji se bavi lovom na ratne zločince iz perioda Drugog svetskog rata, predsednik Argentine naredio je hapšenje Dinka Šakića 9. aprila 1998. godine. Efraim Zurof se zalagao da se Dinku Šakiću sudi u Hrvatskoj: „Ne samo da je Hrvatska bila jedna od država koja je kolaborirala sa silama Osovine, ona je nakon rata sistematski odbijala da se suoči sa svojom mračnom ulogom u Hitlerovom Trećem Rajhu. Tuđman je takav doživljaj samo pojačao. Šakićevo izručenje Hrvatskoj nudi izvrsnu šansu da se konačno počne suočavati sa vlastitom prošlošću”, smatrao je Efraim Zurof.
Vlada Savezne Republike Jugoslavije zatražila je od Argentine izručenje Dinka Šakića. Brže-bolje to je uradila i Hrvatska, koja je zbog toga podigla optužnicu protiv njega. Udruženje Srba iz Hrvatske u Beogradu podržalo je zahtev vlade SRJ za ekstradiciju ustaškog zločina i zatražilo od vlade Izraela da podrži zahtev da se bivšem komandantu logora smrti sudi na teritoriji Jugoslavije. U pismu ambasadora Izraela izraženo je negodovanje zbog stava Izraela „da se Dinku Šakiću sudi u Hrvatskoj, što je put da se zločin i tragedija oko 700.000 jasenovačkih žrtava još jednom pretvori u laž i farsu.”
Jedan o vodećih ljudi Hrvatske stranke prava, Miroslav Rožić, izjavio je: „Hrvatska treba da zatraži izručenje Dinka Šakića, ali samo da bi se na njega primjenio zakon o oprostu” (amnestiji).
Hapšenje Dinka Šakića
Dinko Šakić je uhapšen 30. aprila 1998. godine u svojoj kući u Santa Tereziti. Prilikom hapšenja, okupili su se građani oko njegove kuće i vikali: „Asesino!” (ubico). Argentina je odlučila da ga izruči Hrvatskoj. Sedamnaestog juna Dinko Šakić je na aerodromu u Buenos Ajresu predat pripadnicima Interpola i hrvatske policije, koji su ga ukrcali na avion za Frankfurt, odakle je 18. juna leteo za Zagreb. Smešten je u okružni zatvor u Remetincu, a maksimalna kazna na koju je mogao da bude osuđen prema hrvatskom zakonu bila je 20 godina zatvora.
Efraim Zurof, direktor „Centra Simon Vizental”, stigao je u julu 1998. godine u Zagreb, kako bi se sastao sa državnim zvaničnicima zbog slučaja protiv Dinka Šakića. Tada su navijači na ulicama slavili pobedu fudbalske reprezentacije Hrvatske nad Nemačkom, u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Francuskoj.
„Posle utakmice, izašli smo na ulicu. Video sam grupu od sedam mladića. Imao sam jarmulku na glavi. Mahali su nekakvom zastavom i vikali: ‘Dinko, Šakić, Dinko, Šakić’. Bio sam šokiran”, prisećao se kasnije Efraim Zurof.
Pogledajte u galeriji kako je izgledalo odvođenje Dinka Šakića na aerodrom radi izručenja:
Efraim Zurof je pokrenuo istragu i protiv Nade Šakić za zločine koje je počinila u koncentracionom logoru Stara Gradiška. Argentinska policija uhapsila je Nadu 24. Jula, a do izručenja Hrvatskoj 2. novembra nalazila se u kućnom pritvoru. Smeštena je u Okružni zatvor u Remetincu, u zasebnu ćeliju, u istom zatvoru gde se od 18. juna nalazio njen suprug Dinko.
Vrlo brzo se pokazalo da je suđenje Nadi Šakić bilo najobičnija farsa i da je Hrvatska podnela zahtev za izručenje Argentini da bi sprečila njeno izručenje SR Jugoslaviji, gde bi odgovarala za stravične zločine koje je počinila. Naime, 1. februara 1999. godine Županijsko tužilaštvo u Zagrebu odustalo je od daljeg krivičnog gonjenja Nade Šakić, jer tokom istrage „nije utvrđena osnovana sumnja” da je počinila krivično delo za koje se tereti. Postupak protiv nje je obustavljen i već u poslepodnevnim časovima puštena je na slobodu.
Reagujući na vest o oslobađanju Nade Šakić, Efraim Zurof istakao je da je samo dokazni materijal koji je „Centar Simon Vizental” dostavio Ministarstvu pravde Republike Hrvatske dovoljan za dokazivanje krivice Nade Šakić, zaključivši da je nju, u stvari, optužbe oslobodio predsednik Hrvatske Franjo Tuđman. „Čin oslobođenja Nade Šakić opravdava tvrdnje da je Nada Šakić dovedena u Hrvatsku da bi se izbeglo njeno izručenje Jugoslaviji, a samim tim da bi se izbegla i presuda protiv nje”, rekao je tada Zurof.
Hrvatska je Nadi Šakić, nakon što ju je oslobodila, omogućila život u elitnom domu za starije u Zagrebu.
Nada Šakić posle oslobođenja napušta zagrebački zatvor 1. februara 1999. godine:
Suđenje Dinku Šakiću
Suđenje Dinku Šakiću počelo je 15. marta 1999. godine. Optužen je za „krivično delo protiv čovečnosti i međunarodnog prava počinjeno ratnim zločinom protiv civilnog stanovništva. Teretio se da je „odgovoran za ubistva i pokolje, sistematski teror, ubijanje talaca, hapšenje građanskih lica, interniranje građana pod nehumanim uslovima i pljačku od 1942. do 1945. godine; da je od 1944. u svojstvu upravnika logora u Jasenovcu vodio istrage i izdavao naloge za streljanje zatvorenika: da je streljao grupu od 64 žene iz Splita, zatim grupu žena i 17 muškaraca početkom 1944. godine.” Za genocid nije optužen, jer je navodno to bilo teško dokazati, dok je pravi razlog bio je taj što se želela izbeći rasprava o krivici ustaša i Pavelićeve NDH.
Početak suđenja pratilo je oko 70 novinara i nekoliko predstavnika stranih ambasada u Zagrebu. Šakić je izjavio da se ne oseća krivim i da mu je „savjest mirna”. U sudnici se uvek pojavljivao sa grbom ustaške organizacije „Hrvatski narodni otpor” koju je u emigraciji osnovao i vodio jedan od najkrvavijih ustaških zločinaca, Maks Luburić. Ni tužilac ni sudija na to nisu reagovali.
Dinko Šakić u sudnici u Zagrebu 1999. godine:
Optužba je izvela 44 svedoka, od kojih nijedan nije bio Srbin iz Hrvatske, iz Republike Srpske bio je samo jedan, i dva iz SRJ. Pojedini navodi svedoka bili su propraćeni smehom Dinka Šakića i raznim komentarima. Njastrašnije je bilo to što ni u jednom trenutku nije pokazao ni trunke pijeteta prema žrtvama ustaškog režima, među kojima je bilo i desetine hiljada dece.
Bivši zatvorenik Vjekoslav Bednjanec je svedočio da je Šakić naredio vešanje zatvorenika jer je bez prethodnog odobrenja jednom ustaškom stražaru izradio novu kapu. Njegovo telo je ostalo da visi tri dana, kao poruka drugima. Preživeli logoraš Jakov Finci ispričao je da su tokom jeseni 1944. godine, kada je Šakić bio zamenik komandanta logora, ustaše samo za deset dana pogubile 3.000 ljudi. Drugi zatvorenici su morali da ih sahrane. Na pitanje Šakićevog advokata Ivana Kerna da li je takvo nešto moguće, Finci je odgovorio da je „u Jasenovcu sve bilo moguće”. Tokom Fincijevog svedočenja, Šakić se smejao.
Dinko Šakić osuđen je na 20 godina zatvora 4. oktobra 1999. godine za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Šakićeva krivica se, prema presudi, sastoji u tome što je „zlostavljao, mučio i ubijao zatočenike na način da je takve radnje lično naređivao i učestvovao u njihovom izvršavanju.” Osuđen je i zbog toga što je lično hicima iz pištolja ubio četvoricu logoraša i naredio vešanje 22 civila.
Pogledajte u galeriji fotografije sa izricanja presude Dinku Šakiću 4. oktobra 1999. godine:
Na kritike zbog izostanka osude za odgovornost za genocid, Efraim Zurof je sugerisao kako je suđenje Šakiću za ratne zločine bilo sve što se moglo uraditi u to vreme u Hrvatskoj. „Ne zaboravite da je to bilo u vreme Tuđmana, jedinog šefa zapadne države koji je nekada negirao holokaust”, objasnio je.
U zatvoru imao maksimalan komfor
Kaznu je izdržavao u zatvoru u Lepoglavi, koji je za vreme NDH bio jedan od mnogih logora smrti. U ćeliji je bio sam, imao je televizor, dnevnu štampu, lekarsku negu i dijetalnu hranu zbog problema sa dijabetesom i hipertenzijom. Zbog navodno lošeg zdravlja 1. marta 2001. godine prevezen je u Bolnicu za osobe lišene slobode u Zagrebu, gde je uživao u još većem komforu. Dobio je i kompjuter za pisanje memoara, a nekoliko puta mesečno mogao je da poseti i svoju ženu Nadu u staračkom domu.
U jednom intervjuu tokom boravka u zatvorskoj bolnici 2002. godine, potvrdio je da se tokom života u Argentini sastajao sa Tuđmanom i drugim hrvatskim političarima na visokim dužnostima kao što su ministri i predsednik parlamenta, kao i to da je bio uključen u nabavku naoružanja za Hrvatsku iz Argentine tokom rata devedesetih.
Na pitanje da li se ikada pokajao, rekao je: „Ne osećam se krivim, savest mi je mirna. Nemam se zbog čega kajati. Ne odričem se ustaške prošlosti i ponosan sam što mi je pripala dužnost da učestvujem u obnovi NDH i njenoj odbrani u redovima ustaškog pokreta. Svoja uverenja nikada ne menjam.”
Sahranjen u punoj ustaškoj uniformi
Dinko Šakić je umro u zatvorskoj bolnici Remetinec u 87. godini 21. jula 2008. godine u Zagrebu. Sahranjen je na zagrebačkom krematorijumu 25. jula u punoj ustaškoj uniformi iz Drugog svetskog rata. Na sahrani je prisustvovalo oko 300 ljudi, među kojima su bili i hrvatski desničarski političari.
Pogledajte u galeriji kako je Petar Đurđević izgledao kao Dinko Šakić u filmu „Dara iz Jasenovca”:
Na sahrani je hrvatski Dominikanski sveštenik Vjekoslav Lasić održao propoved u kome je rekao da „sud koji optužio Dinka Šakića optužio Hrvatsku i Hrvate" i da „svaki pošten Hrvat treba da bude ponosan na ime Šakića". On je takođe rekao da je Nezavisna Država Hrvatska formirala temelj za uspostavljanje moderne države Hrvatske.
Posle sahrane Dinka Šakića, „Centar Simon Vizental" pozvao je tadašnjeg hrvatskog predsednika Stjepana Mesića da osudi organizatore sahrane osuđenog zločinca, bivšeg komandanta koncentracionog logora Jasenovac, zato što se „sahrana pretvorila u slavljenje njegovih ustaških zločina”.
U Centru su „zgroženi činjenicom da je pored svih žrtava ustaškog režima i ljudi koji imaju savest, masovni ubica sahranjen u svojoj ustaškoj uniformi, dok ga svešenik Vjekoslav Lasić slavi kao uzor svih Hrvata”, pisao je direktor centra Efraim Zurof.
Sin nastavio da promoviše očevu ideologiju
Finale Svetskog prvenstva u košarci, 1990. godine u Argentini pamti se po pobedi Jugoslavije, ali i po incidentu koji se odigrao po završetku utakmice, kada je na parket dvorane Luna Park u Buenos Ajresu uleteo Tomas Bilanović-Šakić, sin Nade i Dinka Šakića, sa zastavom NDH (prvo belo polje na šahovnici) i mahao njome. Vlade Divac mu je oduzeo zastavu i bacio na parket.
Proces razbijanja Jugoslavije je već bio u toku, a miris rata se osećao u vazduhu. Ova provokacija sina jednog od najvećih ustaških zločinaca poslužila je medijima u Hrvatskoj da se Divac predstavi kao „bradati srboćetnik" i „mrzitelj Hrvata". Cilj je bio podizanje tenzija i raspirivanje međuetničke mržnje kao uvod u proces osamostaljivanja po svaku cenu.
- Ja sam čovek koji je nosio hrvatsku zastavu tog dana - rekao je Tomas 2017. godine u jednom intervjuu naglasivši da je profesor u penziji, a da je nekada bio i novinar.
Lik Dinka Šakića obrađen je u filmu „Dara iz Jasenovca” iz 2021. godine, a glumio ga je Petar Đurđević.
Autor: Miloš Filijović
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Bonus video: „Ustaše mi pobile roditelje, braću i sestru"